Užička Stari Grad


Planina · Užice
Užički stari grad

Sliku grada kome je glava među oblacima a noge u virovima reke možda ponajbolje ilustruje događaj koji se zbio 2. oktobra 1737. godine. Posle poraza od Austrije, potpomognute oružjem i verom Srba da je sloboda kucnula i na njihova vrata, Užice je postalo važan pogranični grad Turske koja je izgubila gotovo ceo Beogradski pašaluk. I valjalo ga je braniti i odbraniti.
Austrijske trupe artiljerijskom vatrom napale su grad 30. septembra, a srpska milicija tukla je branioce s leđa. Za naredni dan bio je predviđen juriš na bedeme i već su bile pripremljene lestvice za penjanje na zidove, kao i materijal za popunjavanje rova i izradu jedne vrste mosta prema glavnoj gradskoj kapiji. Događaji su, pak, krenuli drugačijim tokom i to, kako u izuzetnoj knjizi - monografiji „Užički grad” piše naš uvaženi arheolog dr Marko Popović, inače rođen u Užicu, zahvaljujući umešnosti i hrabrosti trojice Srba čija imena istorija, nažalost, nije upamtila.
Oni su se nalazili u gradu s turskom posadom koja je brojala oko 200 glava, i noću, posle prvog dana borbe, kradomice su se konopcima spustili niz bedeme, pravo kod napadača. Poverili su im brojno stanje branilaca, ali i da utvrđenje ne može da se osvoji na juriš sve dok se ne provale gradske kapije, od kojih je ona unutrašnja, glavna, bila obložena gvozdenim pločama i sa zadnje strane pojačana barikadom od kamenja. Sami su se ponudili da ih provale ćuskijama, a možda i minama. Tako je i bilo. Ali, ni Turci se nisu dali, pa su žestoko napali gađajući ih kamenjem s bedema sve dok nisu smrtno stradali u dubokom rovu ispred kapije.
Austrijanci su u međuvremenu iskoristili priliku i dovukli top koji bi gađao sporna gvozdena vrata i tako omogućio prodor u grad. Međutim, kad su videli da je đavo odneo šalu, Turci su odlučili da se predaju pod časnim uslovima. .
Cela ova priča upravo u tim trenucima dobija opravdanje zašto se baš ona ugnezdila na samom početku ovog teksta. Naime, čim je istaknuta bela zastava, dva turska oficira uzjahala su užad i njima se spustila niz gradske bedeme da ugovore uslove predaje. Primio ih je lično feldmaršal Skendorf, glavnokomandujući. Kad su se saglasili šta je čija obaveza, jedan oficir ostao je u logoru kao talac a drugi se, zajedno s carskim tumačem i dokumentom o predaji napisanim na nemačkom, ponovo dohvatio užeta kojim su ga izvukli u grad. Istim putem vraćen je i tekst na turskom jeziku. Tek tada je posada otvorila kapiju i predala se...
Kad se danas iz Užica glavnim putem krene prema Zlatiboru, Šarganu i Mokroj Gori, s desne strane, na vrhu stenovitog grebena, gotovo nadohvat ruke, naziru se ostaci nekad moćne i značajne utvrde. Kameni tragovi obrasli su sitnim rastinjem i teško je radoznalom namerniku odgonetnuti kakav je tu, nekad davno, bio grad. Uostalom, vekovima su se tuda provlačili trgovački karavani, ali tutnjali i vojni pohodi od Vrhbosne, današnjeg Sarajeva, do Beograda i dalje. .
Povest o nastanku Užica (ime, po svoj prilici, nastalo po topografskim odlikama mesta jer je tu uska klisura Đetinje okružena strmim visovima) zapreteno je u tami vekova. Zna se da je prvi pouzdan podatak o postojanju naselja pod tim imenom zabeležen u jednom dubrovačkom dokumentu iz 1329. godine. Ne zna se, pak, pouzdano ko ga je i kad sagradio. Postoje samo posredni izvori.
Prvi podatak koji nedvosmisleno upućuje da je grad, s tri strane okružen dubokom klisurom Đetinje a s četvrte visokom i strmom stenom, postojao još u drugoj polovini 14. veka istoričari su našli u knjizi objavljenoj mnogo kasnije. Reč je o delu Mavra Orbina „Kraljevstvo Slovena” iz 1601. godine u kome ovaj učeni Dubrovčanin opisuje sudbinu župana Nikole Altomanovića i pominje Užice kao mesto njegovog tragičnog kraja.
A priča o županu Nikoli umnogome je i priča o početku kraja srednjovekovne Srbije Nemanjića. Nakon sloma vrhovne vlasti poslednjeg cara Uroša, oblast oko Užica pripala je moćnoj porodici Vojinovića.
Vodena kula bila je važan deo utvrđenja – crtež na osnovu zamišljenog izgleda s presekom iz knjige „Užički grad” dr Marka Popovića.
Vodena kula bila je važan deo utvrđenja – crtež na osnovu zamišljenog izgleda s presekom iz knjige „Užički grad” dr Marka Popovića. Nju je nasledio župan Nikola Altomanović, sinovac velikog župana Vojislava, i posle poraza Mrnjavčevića na Marici, 1371. godine, postao najjači oblasni gospodar na prostoru nekadašnjeg Carstva. „Bio je veliki junak na oružju i spretan, ali drzak, nepostojan u svojim delima i veroloman, lako se laćao oružja i započinjao rat sa svim vladarima svojim susedima...”
Ali, ni susedi nisu sedeli skrštenih ruku, posebno knez Lazar i bosanski ban Tvrtko koji su u pomoć pozvali i ugarskog kralja Ludviga. Bežeći pred tolikom silom, župan Nikola uzaludno je tražio utočište u svojim utvrđenim gradovima, poput Klobuka kod Trebinja i Konavla. Na kraju se ulogorio u Užicu, svojoj poslednjoj odbrani, što je povesničarima dokaz da je ovde utvrda već postojala mnogo pre jeseni 1373. godine, čak i da postoji mogućnost da je izgrađena u vreme šestogodišnje vladavine ovog mladog župana. Tada je grad opsednut i napadnut vatrom, po svoj prilici zapaljivim strelama. Branioci su se predali, a dotad silni velmoža Nikola je zarobljen, oslepljen i pogubljen. Grad je pripao knezu Lazaru, ali se o njemu iz tog vremena i vremena njegovih naslednika malo ili gotovo nimalo zna...
Poput mnoštva zbivanja u našoj prošlosti, i povest o Užicu umnogome je utemeljena na podacima iz turskih vremena. Ali, ni tu nije sve jasno, ne bar ono s početka njihovog upravljanja gradom nad Đetinjom. Nije, na primer, pouzdano ni kad su osvojili Užice: da li se to desilo u vreme pada Despotovine, 1459. godine, ili nešto kasnije. Zna se, međutim, da u to vreme Turci nisu mnogo brinuli o utvrđivanju tek osvojenih oblasti. Žurilo im se da granice odmaknu što dalje prema zapadu. .
Najznačajnije podatke o Užicu u vreme Turaka ostavio je, 1664. godine, za istoriju naših krajeva često nezaobilazni putopisac Evlija Čelebi(ja). Mada u nekim zapažanjima - kako su utvrdila ne tako davna arheološka istraživanja - preteruje, opis je u suštini tačan.
„To je lep grad na obali reke Đetinje, a leži na vrletnoj i visokoj steni kao grad Tokat. Zidan je u obliku četvorougla, a tvrd je kao da ga je gradio Šaddad. Njegov opseg iznosi tri hiljade i stotinu koraka. Unaokolo ima četrdeset jednu kulu, a po bedemima četiri hiljade grudobrana. Gradske zidine visoke su četrdeset aršina, a kako se sa sve četiri strane nalaze strmenite vratolomne stene i provalije kao pakleni ponor, nema ni sa jedne strane opkopa. Iako sa zapadne, severne i južne strane ima uzvišenja koja nadvisuju grad, ta su brda toliko udaljena da je sa njih nemoguće izvršiti juriš na grad, a između brda nalazi se provalija duboka kao najniži stupanj pakla... Stoga se ni na kakav način grad ne može napasti minama, niti nabacivanjem zemlje. U naše vreme ne bi mogao da odoli žestokim udarcima gvozdenih kugla, nego bi se brzo srušio. Ali mu se jurišem ne može ni na koji način približiti jer leži na kljunu vrletnog brežuljka, a sa ostale tri strane opasan je rekom Đetinjom... Kad bismo pri opsadi ovoga grada gradske zidine tukli iz topa, njegovi bi se stanovnici povukli u tvrde kamene pećine, te puščanom vatrom ne bi dali da se približi gradu. Na onom mestu kuda teče Đetinja, neimar je podigao visoku i veliku kulu i spustio sa grada u Đetinju osamdeset hvati duga užeta namotavši ih na čekrk tako da neprijatelj ne može da primeti kad se iz Đetinje izvlači voda...”
Raspevani Evlija je baš preterao kad je reč o broju kula, pošto ih tada - opet za svedoka pozivamo arheologiju - nije bilo više od pet do šest. Nije bilo ni toliko grudobrana, niti su zidine bile toliko visoke, zidan je u obliku trougla i nije bio veći od dve hiljade kvadratnih metara. Sve ostalo je, međutim, tačno, posebno sud o strateškim osobenostima položaja grada, odnosno mogućnosti odbrane.
Turski popis iz 1560. godine prvi je svedok o broju i sastavu gradske posade koja je tada brojala 37 mustahfiza-posadnika. Među njima nalazili su se dizdar (zapovednik tvrđave), ćehaja (zamenik zapovednika), dvojica serbuljaka (desetara), kao i tri verska službenika koji potvrđuju da se u tvrđavi nalazila i džamija. o održavanju grada brinuli su, pak, hrišćani iz varoši koja je polako rasla uz zidine. Grad na bregu prvenstveno je služio za održavanje reda i mira u samoj varoši i okolini i nije se preterano vodilo računa o daljem utvrđivanju. Sve dok zapadne granice Turske nisu počele da se, pred naletima austrijskih trupa, pomeraju natrag. Tada je Užice ponovo dobilo na značaju.
Obnavljaju se glavna kula, citadela, uređuju se bedemi, ojačava kapija, gradi se Vodena kula, jedinstvena među utvrdama na našem tlu. Visoka oko 43 metra, s osam spratova koje je povezivalo 168 stepenika, ona se spuštala u korito reke da bi kroz nju na čekrk mogla da se izvlači voda, ali tako da to neprijatelj prilikom opsade ne može da vidi. Unutar zidina grade se i zgrade za smeštaj posade, skladište municije i stovarište hrane.
U uslovima ratovanja hladnim oružjem bila je to praktično neosvojiva tvrđava. Uz dovoljno hrane i vode izvlačene iz reke, mogla je dugo da odoleva. Međutim, muke nastaju kad se na bojištu pojave opsadni topovi čijim gvozdenim kuglama bedemi grada ne mogu da odole. Takva je, uostalom, bila i sudbina većine ne samo naših srednjovekovnih gradova.
Velikim turskim porazom kod Beča 1683. godine krenulo je oslobađanje pokorenih hrišćanskih naroda. Jedan za drugim padaju mnogi utvrđeni gradovi a opasnost se približava i Užicu koje početkom 18. veka postaje glavno vojno uporište na jugozapadu Beogradskog pašaluka. Ovde je, zbog posebnog položaja, bilo nemoguće utvrditi grad novim bastionima, pa Turci odlučuju da izgrade takozvano spoljno utvrđenje ne bi li time onemogućili neprijatelju da posedne uzvišenja najbliža gradu i na njih postavi svoju opsadnu artiljeriju.
Uzalud. Kako je već rečeno na početku ovog teksta, grad je potpisao predaju 2. oktobra 1737. godine. O gubicima turske posade nema sačuvanih podataka, dok je austrijska vojska imala 220 poginulih ili ranjenih vojnika, među kojima je bilo i oko 30 Srba. U grad je smeštena posada od 200 vojnika, uglavnom Nemaca i nešto Srba. Zakratko. Jer, osvajanje Užica bilo je poslednji uspeh Austrijanaca u ovom ratu. Već 1. marta naredne godine grad je sa 6000 vojnika opseo zvornički Mehmed kapetan. Tek nakon tronedeljnih borbi Turci su iz Zvornika dovukli dva velika opsadna topa koji su odlučujuće uticali na dalji tok borbe. Naime, već prvog dana grad je doživeo velika razaranja i braniocima je jedino preostalo da se, uz koliko-toliko časne uslove, predaju i povuku.
Užički tvrdi grad sad je malo nalikovao sebi jer su bedemi i kule teško postradali. Valjalo je obnoviti i dodatno, za neke nove bitke, utvrditi grad. Ni nakon obimnih arheoloških istraživanja urađenih osamdesetih godina upravo minulog veka, ne zna se pouzdano koliko su trajali ti radovi i šta je sve tokom tog 18. veka, kad gradska utvrda dobija svoj konačni izgled, urađeno. U svakom slučaju, odbrana Užica je ojačana, ali će vreme i događaji koji su usledili pokazati da ni to nije dovoljno, da je doba tako građenih utvrda nepovratno prošlo .
Ali, zato raste varoš uz utvrdu i sredinom 18. veka Užice ima položaj šehera, velikog muslimanskog grada, s 21 mahalom, 488 domova i, po svemu sudeći, 14 džamija. Na sreću meštana, grad je mimoišao austro-turski rat iz 1788-1791. godine.
Tek što su odjedrili vetrovi tog sukoba, buknuo je Prvi srpski ustanak, a 30. jula 1805. godine ustanici su svom silinom napali užičku varoš i zapalili je sa svih strana tako da, kako su svedočili očevici, nijedna kuća nije ostala cela. Preživeli su spas potražili iza kamenih bedema, gde se već nalazilo i mnoštvo zatočenih Srba. Ubrzo su se, u znak predaje, na vrhovima bedema zabelele zastave. Postignut je sporazum da se iz grada isteraju dahije, da Turci starosedeoci ostanu i u tvrđavi i u varoši ali da se ne mešaju u srpske poslove, a da u ime odštete ustanicima plate 5000 dukata „tek da vide kako se danak plaća” i da daju 80 konja koji će biti razdeljeni starešinama i vojsci.
Ovo svojevrsno dvovlašće nije, naravno, bilo bez mnoštva nesuglasica, čak otvorenih žestokih okršaja u kojima je teško ranjen i Miloš Obrenović. I Karađorđe je mesec dana učestvovao u opsadi grada i onda produžio dalje, novim izazovima. U opsednutom gradu, s mnoštvom izbeglica, Turci su, izmoreni glađu, počeli da jedu i konje. Ništa im nije pomoglo i sredinom jula 1807. godine su se predali. Tako je za ustaničku Srbiju oslobođeno Užice postalo glavno vojno uporište u daljim ratnim poduhvatima prema gornjem Podrinju i Bosni i tu se ponekad nalazilo nekoliko hiljada vojnika.
Valjalo je, pak, pred predstojeće događaje obnoviti i utvrditi bedeme, ali to je iz više razloga bilo gotovo nemoguće. Zato je ruski inženjerski major Vasilije Antonovič Gramberg, zadužen da učini sve što može na poboljšanju sistema odbrane u ustaničkoj Srbiji, predložio da se na susednom brdu Karaula podigne spoljno utvrđenje koje će štititi i utvrdu i varoš. Uz to, grad je opremljen dodatnom municijom i naoružanjem a u magacine je, početkom juna 1812. godine, dopremljeno 50 tona žita. Za komandanta grada ponovo je postavljen vojvoda Miloš Obrenović. Zanimljivo je da je to vreme kad se, upravo ovde, čine prvi pokušaji da se u Srbiji uvede stajaća vojska.
Po slomu ustanka 1813. godine, Užice je ponovo u rukama Turaka. Grad to ostaje i nakon Druge srpske bune, kad su u čitavoj Srbiji Turci u utvrdama a domaće stanovništvo ispod ili oko njih. Pošto su sukobi skoro svakodnevni, Turci obnavljaju bedeme i kule i to su poslednji radovi na utvrđivanju Užičkog grada.
Krajem septembra 1862. godine u Užice je stigla komisija za iseljavanje Turaka iz Srbije dogovoreno nekoliko dana ranije na konferenciji velikih sila u Kanlidži. I ne samo to. Po tom dogovoru bilo je predviđeno i da se, zajedno s obližnjim gradom Soko, poruši i utvrda nad Đetinjom. U izveštaju od oktobra 1862. godine Ilija Garašanin ovako je obavestio pretpostavljene: „Užice je očišćeno od Turaka i Grad ovdašnji razrušen!” Izgleda, međutim, da je grad bio samo delimično onesposobljen za upotrebu jer je tek krajem zime naredne godine, u prisustvu engleskog i turskog komesara, Užički grad razoren i onesposobljen kao vojno uporište.
Danas je to omiljeno izletište hrabrijih meštana, ali i onih koji vole da na vrhu ovog brega, bar nakratko, otplove u prošlost uvereni da će onda lakše odgonetnuti budućnost.